Српски књижевни гласник

ДА Га Љи ЈА. Му

— — = _________-_ = - —-

И милоштом красном, и пољупцем једним Збрисала би тајну неизбежну тугу.

Дођи! Час је куцн'о. Ко у срећне дане Поћи ћемо сами из шумнога града. Поћи ћемо сами у питоме стране, "Далеко од људи, далеко од јада.

О хајдмо у светлост, у поља, у цвеће, У чедну тишину успаване ноћи,

У милошту тајну што из звезда слеће И свечано струји по ведрој самоћи!

Гледај како месец над пољима сија И облачке ретке растура и ведри, И трава мирише, и растиње клија И шуморе тужно кукурузи једри.

Над нама ће небо трентатп у сјају.

Грлиће нас благо васељена нема, „ЛТепршнуће крилом у оближњем гају

Слепи миш последњи што се на пут спрема.

Па док из даљине грми градска јека, И забаве пусте што низе човека, И бучно весеље тајанствено хуји, Запеваће негде скрпвени славуји,

ИП природа цела зашумеће страсно,

ИН нпоља, и горе, и баште, н врти,

Све што живи у њој поздравиће гласно Свечани долазак равнодушне емрти.

Заћутаћу тада. Нема речи више. Нољубићу само руку твоју бледу, И дишући мирно, све тише и тише, Оетавићу живот, невољу и беду,

-

безбрижан и велар, насмејан и чио.