Српски књижевни гласник

637 СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

пепроспо Лучилу (то је учинио Пјерин П а они мисле да је Пјерин 1); кад ЛЈучилина фамилија, опет, миели да је Пјерин изневерио Лучилу (ови мисле да Пјерин П воли Дијану, кад су чули да то чини Пјерин 1): кад се Пјерин П срета с Дијаном која га „љуто кори, мислећи да је то Пјерин 1“; кал се опет Пјерин 1 хоће да састане ес Дијаном, п т. д. Требало је, једном речју, из оном фрагментарног, набацаног и збунљивог текета Држићеве комедије, погодити све радње и конееквенције једне јаче 'испреплетане интриге, све комбинације и пермутације у призорима. између Пјерина 1 п Ијерина П с једне стране и готово сваке друге личности е друге стране, све те паралелне вариације које пзвиру ип2 опште теме комада. То је било врло тешко, и Г. Будманп је све то, негде сигурније негде мање сигурно, погодио. |

Какав изгледа према овоме Г. Д. ЖКиваљевић који, радећи такође један рад о „Пјерину“ („Неизрађени Држићеви драмати“), није видео, у тексту све комедије, не све ове призоре него ни један призор; који чак није ви"део ни да ту диалош има, него нашао да су ту само „набанане мисли за драмате“; и који, сувише, изводи закључак да Држић никада није ww написао „Пјерина!“

Г. Будмани расматра, даље, у својој расправи колико је Држић примио из талијанеких прерада Плаутових “ „Менехама“ и налази да није ништа примио; затим, говорп о рукописима Држићевих комедија који су данас изгубљени а по којима је Петрачић онако неерећно излао Држића; п т. д. Обазире се, најпосле, пи на рад Г. Живаљевића узимајући овога нестручњака и сувише озбиљно.

ПАВЛЕ Поповић.