Српски књижевни гласник
2 Српски Књижевни. ГЛАСНИК. 0 OL %
Тако сне троје лалоте ерцу на вољу, показаше шта је коме најпрече.
богати, размажени крчмар бјеше жељан једино одмора и безбрижности. Био је то јак, здрав човјек од пезлесет година. Глатки и румени образи, танки још црни бркови, папомињаху оне ликове на берберницама, те је увијек био илеал љепоте проетијем женскињу, а откад остале уловцем, просто му се наметаху млађе удовице и старије лјевојке... Из навике, из частољубља, а не-300 зарале, лржаше отворену крчму до поноћи. Његово добро вино привлачило је вечером занатлије, подофицире, мање чиновнике и мрнаре, Ту се бришкулало и грајало до по ноћи, али на први откуцај часовника кад показиваше (ванаеет, Мишо викне: — „Ол рајт! на ноге, дјецо! Свима и свакоме лаку ноћ !“ И томе већ не бјеше поговора. Дању њих гроје једва могаху одољевати послу, — навали сеmaga, који долазе у град, на суд. или због пазара. Јејина је готовила, он je послуживао, а Ивана наплаћивала. Дакле они његови узвици бјеху занета искрени!
бриге, и то велике, бјеше се ослободио недавно. кад се Тони Фабри ожени. То је био дрводјеља, убојица и разметник, каклима је обилато Приморје. Тони је лудовао за Иваном, а и она за њим, те Мишо једва спријечи да је на силу не олведе. Нагађало се да Мишо жели удати кћер за каква господина, па да ће се и сам оженити.
Пвана, стасита дјевојка од осамнаест година, бјелолика, повијених обрва и прнијех очију, лоста личе на ода обличјем, али ћуди бјеше сасвијем супротне. Он," себична мирњачина, бјеше стамен, у свему сређен; кћи му, пол личином мирноће, бијаше фантастична, понесена за необичнијем. Гледајући ес прага у језиву ноћ, она стварате језиве догађаје, који би доликовали томе оквиру.
Најпослије баба Јејина, старија од брата десет гошина, улоџица без дјене, ситна али сва чвораста, истицлте се нјерским фанатиазмом, који се He изражаваште голико у вршењу. обрела, колико у неутољивој мржњи према католицима. То је била права болест, — болест