Српски књижевни гласник

ВОЈНИЧКОМЕ ТАЂОРУ. => o

га

Досадно је љето, у затворену граду, на прногорској. граници, гдје сада живем; око ми не може нигдје да опочине, нити могу да бацим поглед преко супротних брдина, а знам да иза њих простире се отворено ере : Преко дана чисто не живем, већ се лијено вучем тијесним 26 пећ улицама, лок не избијем на обалу. Уски затон мирује, ни И US “i hyxa oj Bjerpa, a cynme пече: и камен ће да изгори. u

Ono дрвета у чијој прпејенци стојим, закржљавило је. лишће је бакарасте боје, напрашено, а изданци не шире се, већ грчевито пружају се у висину; хоће да се надвисе над градске бедеме... Гледам пучину што се 7508 одијелила. од отворенога мора, заблудила амо и увукла. ce, Na у тврлу земљу. И ту заблулилу пучину људи нису оста- | вили на миру; прети њој да се слободно не разлијева, подигоше тврде високе зиде; залутали таласи погдјекад. ердито пљуском ударају у њ, али немоћни да га 1 пенећ“ се, враћају се натраг; кад их гледам онако 33-10 немирене, и слушам њихов јаук, у души ме боли, и ду ЊЕ + их једнако слушам и — гледам.. | Иди

A дрвета под којим стојим, "бог зна откуд су људи амо пресадили; посматрајући их мисао ме носи, на. Va EN | рене, простране главице и плодна поља, откуд су "их, за а сигурно, још младе донијели: а они тамо у слободи били би се разгојили и, мјесто чељадетскога чеврљања, шали би пјесму простора и олује... у

Поред мене пролазе војници у маршу: ни. njet уларање у дубош, што у тијеени јаче одјекује. нем ла их осоколи; напрђеним телећаком, запрашени, ко

главу, бесвјесно корачају напријед; за собом оста љају болан прашине, Ко зна откул су они амо доведе бр

а, 10-

Глални ралници, окретни криомчари, лијено пролазе ог.

и · Ф | у њ = 7 ЈИ

у