Српски књижевни гласник

У ВојЈНичкоме ТАЂОРУ. · LI

— Био га ради нехаја у служби капетан осудио на осам дана тамнице и — у гвожђе, па је ваљало да одмах казну наступи...

— А добар је био, увијек насмијан — опази дјевојка.

— Мани, био је луд... Што да кидише на се. То наш човјек не би учинио... Наш би човјек радије етотину других убио но себе — рече војник понешто раздражен.

Наш разговор прекидоше наједном весели звуци музике.

— Официри почеше се пграти лавтениса — опази војник. — Играју се свако поподне.

Музика. на махове престане, па наново свира; они наставише рад а мени је наједном тешко при души. И што више сунце се нагиње к западу, и свјежији вјетрић лахори, све ме грђе туга заокупља. Моја је мисао код самоубице, пи не могу да је другамо скренем.

— Мислим, — довели га амо из његових равница, гдје ријека жамори и шапатљиви јабланови шуште, да. овдје, у овоме кршу, сконча свој млади живот.

— Био је добар — рекла је она лијепа дјевојка сјегумо жалећ' његову младост.

А. ја узбуђен, поздрављам уједно поносити, слободни дух, што је волио смрт но тамницу и гвоздене вериге. И за чудо, не жалим га, већ, одвојитом мишљу, пратим га до његове равне постојбине, гдје је сигурно дух му полетјео, да се наужива свога краја; — и тако снатрећ' осјетих у себи, к'о нигда. дотле, сву лакоћу умирања... И даље снатрим, а војничка музика весело свира: официри играју се лавтениса, и, одмах до мене, њих троје, олмарајућ' се, весело разговарају.

Бе: Иво Ћипико.