Српски књижевни гласник

Сикушне Величине. 37

И лопста не потраја дуго, а пз прпродњака тог: доба издвојише се два научна противничка табора: један који је заступао стару хемијску теорију врења (Pouchet, Bechamp, Етешу, Вазбап, леме и т. д.), и други, који се борио, да виталистичној извојује коначну победу (одмах мећу првима Зрајаплаит, па онда касније Зећи ге, Sehwann, Sehroder. Duseh, Hoffmann, Chevreuil, Niigeli и т. д.). Борба беше, истина, жестока, али ипак за то тако достојанствена, тако величанствепла п тако плодна, да служи на част целом ХГХ. Веку, а на корист свима будућим временима.

Одмах у почетку те борбе истицаху виталисте познато опажање, да се свугде, глегод се јави процес врења и труљења, увек нађе и неких извесних живих клица. Живе клице су, тако рећи, сталан пратилац тих појава, те је сва прилика, да ће између њих и врења имати неке међусобне везе. Опазило се још и то, да оне у корак с тим процесима илп напредују или опадају, да су, дакле, с њима и у некој узрочној вези. Па основу тога некп су баш изречно тврдили, да су оне допста прави узрок тим појавима. То тврђење беше тим основаније, што се већ од вајкада знало, да се „квасовима“ и „стељама“ врење може преносити и произвољно изазивати.

Противници су, наравно, то мишљење побијали. Једни су доказивали, да те клице нису узрок, него последица врења. Врење се појави независно од њих — чието хемијским путем — па тек у продуктима тога процеса почне самоникло насељавање и размножавањс тих клица. Други опет нису порицали ни узрочну везу тих клица са врењем, али су ту везу тумачили на други начин. По њиховом мишљењу дејствују те клине чисто механички. Намноже све својим животом у великој маси; та маса представља веома порозно тело, кроз које ваздушни кисеоник тим боље ло органског једињења допире, па на тај начин тим потпуније до свог хемијског дејства дође. Квас или стеља је, дакле, само механичан посредник хемизма при врењу, а не учествује својом виталном енергијом — својом