Српски књижевни гласник

ДРТУР БАЛФУР. 57 шта управо Енглеска захтева од Венецуеле, он се, румен као девојка, обрнуо подсекретару за спољашње послове, и пошто се неко време дошаптавао с њиме, рекао је најзад ово: „Како чујем, наши су захтеви...“ Што је најлепше, он се не снебива да призна своју необавештеност; једанпут је рекао да он никада не чита новине; — други пут, опет, да се у скупштинеком пословнику разуме колико једно дете. Не може се рећи да ван Парламента он више пази на себе. Добри енглески грађани имали су прилике да виде свог првог министра и на точку, и на аутомобилу, па чак п како, на сред пољане, у кратким панталонама игра једну скотлендеку игру се лоптом, која није ништа озбиљнија од наше мете. Пре неколико недеља, када је увођен нови председник лондонске општине у дужност, тај министар без предлрасуда посматрао је ову параду, попев се на једну столицу постављену на сред улице. И новине које су донеле о томе белешку, додавале су „како је Г. Балфур уживао у томе што је гледао као какав дечко.“ Очевидно, овакве појединости не могу се наћи у животу ниједног другог државника. Човеку је тешко замислити Гамбету “да дрема у Скупштини, Гледстона да не разуме свој властити предлог, Бисмарка да кечи лопту пред једном радозналом гомилом. Човек се природно пита, да ли се Артур Балфур може ставити у исти ред се тим људима, и да ли је он одиста државник...

У ствари, Артур. Балфур је ипак државник, али јелан државник какав се можда од Периклова времена није видео, — државник се потпуним филозофеким васпитањем. У својој младости он се страсно бавзло метафизиком, за коју је, судећи по његовим списима „У одбрану филозофске сумње“ и „Основи вере“, имао доста природна · дара. У том изучавању филозофије он је стекао велику дпалектичку вештину, коју му је, једног дана, и Херберт Спенсер морао признати, али је у исто време изгубио