Српски књижевни гласник

КАКО ск УМИгРЕ. 587

а сви знају да, коме је емрт у костима, томе више не помажу ни молитве ни лекови. Крава је друго нешто, њу треба лечити.

Жан-Луј сваког вечера погледом пита децу каква је жетва. Кад их чује како броје снопове, кад види како су сви ерећни због лепог времена што их је послужило у ралу, радост му се засија у очима. Још једанпут стали су говорити о том да зовну лекара; али се старац љути, п они се боје да му не ускоре смрт, ако му учине преко воље. Једино је затражио да му дође пољак, један његов стари друг. Чича Никола је старији од њега, о Сретењу је напунио седамдесет и пет година; али је и сад прав као јаблан. Он долази п седа крај Жан-Луја, озбиљан. Жан-Луј, који не може више да говори, гледа га својим малим побледелим очима. И чича Никола гледа њега, не знајући шта да му каже. И ова два старца гледају се очи у очи читав сат, не проговоривши ни једну једину реч, срећни што виде један другог, сећајући се без сумње многог чега што им се десило некад у животу, давно и давно. Тога истога вечера, кад су се вратила са жетве, деца затичу Кана-Луја где лежи мртав, на леђима, укочен п исколачених очију.

Јест, старац је умро, мирно, као да је заспао. Испустио је свој последњи дах право преда се: један дах више у бескрајни простор. Као оне животиње што се крију и без роптања се предају својој судбини, тако II он није узнемирио чак ни једнога суседа, и свршио је тај обрачун са собом сасвим сам.

— Умро отац, каже Жозеф, позивајући остале.

И еви, Антоан, Катарина, Жакине, понављају за њим: Умро отац.

То их нимало не чуди. Жакане радознало опружа врат, Катарина вади мараму, синови ћутећи иду тамо амо, лица озбиљна п бледа и ако изгорела од сунца. Нема говора, старац је ваљано издурао; баш је био ста-