Српски књижевни гласник

КАКО СЕ УМИРЕ. зао

види да ли је на гробљу ископана рака. Једва једанпут, тек у шест, долази свештеник на двоколицама, с једним дечком који му је уместо ђакона. Он силази ес кола пред вратима. „Такурових, вади из неких новина епптрахиљ и одежлу. п облачи се говорећи:

— Пожуримо се, морам да се вратим у седам.

Ипак се нико не жури. Морају да потраже два суседа који ће однети покојника на старим носилима од црног дрвета. Баш кал су хтелп да се крену, дотрчи Жакине пи каже им да рака још није готова, али да ипак могу поћи.

Свештеник иде напред, и чита нешто латински из једне књиге. Онај мали што иде за њим, носи старо бакарно и еве улубљено бакраче с водицом у које је замочен шкропионик. Тек кад су били на сред села, друго јелно лете излази из амбара где се служи служба сваке друге недеље, и стаје напрел, носећи крет на врху јелне мотке. Иза тела иде породица; мало по мало придружују јој се сви сељанп из села; п пратња се завршује поворком дечурлије, гологлаве, с раздрљеним грудима, босоноге.

Гробље је на другом крају Куртеја. Због тога она два суседа спуштају носила у три маха да мало одахну; за то време пратња стане; и затим опет полазе. Чује се како лрвене ципеле тапкају по тврдој земљи. Кад стигну на гробље, рака збиља није готова; гробар је још у њој, п виде га како нестаје у рупи па се опет појављује, у правилним роковима, кад год има да избаци ашов земље.

Око гробља је проста живица. Унутра се свуд ра"сплеле купине, и, кад сазру, долази дечурлија септембарских вечери да их јеле. У голом пољу гробље изгледа као какав врт. У дну су огромни џбунови рибизли, једна крушка, тамо у ћошку. израсла је као какав храст; кратка алеја засађена липама, по средини гробља, даје леп хлад, и ту старци лети пуше на лулу. Сунце жеже, скакавци се узбунили, златнице зује у зајареном ваздуху. Тишина је, али сва бређа животом; сок и јачина ове масне земље показује се као црвена крв у турчинака.