Српски књижевни гласник

590) СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК. иу

Сандук су метнули крај раке. Дечко који је носио крст побо га је код ногу мртвачевих, а свештеник, који стоји чело главе, п даље чита нешто из књиге. Али присутне нарочито занима копање гроба. Поређали су се око раке, гледају како гробар ашовом избацује земљу; и, кад се најпосле окрену, виде да је свештеник отишао с оба детета; ту је само породица покојникова, која чека. стрпљиво,

Једва једанпут и рака је готова.

— Доста је дубоко, добро је, каже један од сељака који су носили тело.

И сви помажу да се спусти сандук. Чича Лакуру биће лепо у овој јами. Он познаје земљу, и земља познаје њега. Добро ће се слагати. Већ је скоро шездесет година како му је она заказала овај састанак, онога лана кала ју је први пут ударио будаком. Њихова узајамна љубав и морала је се тако свршити: земља је морала да га узме и да га чува. И како ће се лепо одмарати! Чуће само како се трава повија испод танких ножица птичјих. | Нико му неће прелазити преко главе; пробавиће читаве године кол своје куће, и нико га неће узнемирити. То је смрт окупана сунчаном светлошћу, вечан сан у тишини поља и ливада.

Депа. су се приближила. Катарина, Антоан и Жозеф узимају у шаку земље и бацају је на старца. И Жакине, који је набрао нешто турчинака, баца своју киту. Затим породица иле кући, где ће вечерати спремљену супу; стока се враћа с поља; сунце залази. Топла ноћ спушта се над успаваним селом.

Емил Зола.

(Превео с францускога Свет, А. Петровић.)

|