Српски књижевни гласник

Госпоза БоваАРИ.

сва питања унапред научио на памет. Положио је с доста добром оценом. Да ралосна дана за његову матер! Би приређен велики ручак.

Гле сад да почне своју лекарску праксу7 У Тосту. Ту је био само један стари лекар. Госпођа Бовари одавна је већ ишчекивала његову смрт, п чича још не беше ни скрстио руке, а Шарл се већ настанио преко пута, као његов последник.

Али то још није било све, васпитати спна, датп га да изучи медицину и пронаћи Тост за лекарску праксу: "требало је наћи му жену. И она му је нађе: удовицу једног судеког извршитеља из Дјепа, која је имала че"трлесет нет година и хиљаду и две стотине дипара „дохотка.

Ма ла је била ружна, сува као трека, п пуна бубуљица као пролеће пупољака, госпођа Дибик није била без просилаца. Да би постигла своју намеру, госпођа Бовари би приморана да их уклони све, и она шта више врло вешто осујети еплетке једнога месара, за кога су се заузимали попови.

Шарл беше назрео у браку поправку свога стања, замишљајући да ће битп елободнији и да ће моћи располагати својом личношћу и својим новцем. Али је његова жена била господар у кући; морао је пред светом да пази шта ће да каже, да пости свакога. петка, да се облачи по њеном укусу, да по њеној заповести често опомиње пацијенте који нису плаћали. Она је отварала његова ппема, мотрила на сваки његов корак, п прислушкивала на вратима како прегледа болеснике у своме кабинету. кад је у њему било жена.

Свако јутро морала јој се доносити. чоколада, указивати највећа пажња. Она се непрестано тужила на своје живце, на своја преса, на своје нерасположење. Бат корака шкодно јој је: ако човек оде, самоћа јој је бивала одвратна; ако се врати к њој, вратио се без еумње само зато да види како умире. У вече, кад би се