Српски књижевни гласник

МАРКО ТулијЕ Цицерон. 608

живот, и ожалошћена умукла је жалосна речитост латинског језика. Некад брижнима једина заштита п спасење, увек дична глава отаџбине, онај бранилац сената, онај јавни глас форума, закона, права п мира, за свагда је ућутао од љутог оружја! Нагрђено лице п безбожном крвљу попрекану седу косу п свете руке, помоћнице у толиким делима, бацпо је под ноге бесни грађанин (Т.]. Антоније) и газио, ликујући од радости, а није помишљао на променљиву судбину пи богове! Ппкада ово Антоније неће епрати са себе.“

Једном речи, Цицерон је био поштен п частан човек, који је од свега највише волео отаџбину, за коју је и живот дао, борећи се за њу до последњег часа. И Октавијан је за убиство Цицероново исто толико крпв, колико и Антоније, јер је с трнумвирима уговорпо да сваки од њих може прогонити IH убијати своје противнике. Да се Октавијан, доцније Аугуст, због тога кајао, може се донекле судити по овом. Много година после Цицеронове емрти, како прича Плутарх, једног дана уђе Аугуст у собу једној својој унуци коју затекне да у рукама држи неку књигу. Кад унука спази деду, сакрије књигу под хаљину. Цезар, који је то видео, узме књигу, п кад је видео да је Цицеронова, рекне детету: „То је био. дете моје, мудар и ролдољубив човек.“ Исторпчар Велеј Патеркул и славни критичар Азиније Полпон кују Цицерона у звезде.

Говорећи о Антонијеву убиству Цицерона, на јелном месту своје историје вели Патеркул: „Ништа тако недостојно оног времена није било као то, што је или Цезар био нагнан да кога прогна, плп што је ико прогонио Цицерона п што је злочинетвом Антонијевим уништен јавни глас. пошто нико није бранио живот онога, који је за толике године бранио и јавни и приватни живот грађана. Ништа ипак ниси учинио Марко Антоније: (јер гњев, који из душе и груди избија, нагони да се пређе нацрт замишљеног дела;) ништа, велим, ниси урадио, дајући награду за најбожанственије лице и најславнију