Српски књижевни гласник

s

бб Српски Књижевни ГлАСНИК. и протумачили идеју комада према овој последњој сцени, могло би бити и врло поетски и логично у друкчије постављеној основној теми комада; овде, у'непроменљивом Позеновом пра-типу, последнику Катилине, Бранда, доктора Стокмана, Солнеса, Росмера, тумачење је нетачно. У осталом, ту слабост, међу Иозеновим делима, нема само „Габријел Боркман.“ Не емејући да иде до краја за евојом мишљу, или покадшто, наведен поетским ефектом, као овде, Ибзен често показује ову неодлучност, на штету јединства и енаге главног утиска.

Жена. Боркманова, Гунхилда, жена патријархалних тралиција, суморна породична. матрона пуна конвенција и предрасуда, испала је у комаду одређенија и лоследнија: али због непотпуног и суво израђеног контраста са КЕлом Рентхајм, у првом чину нарочито, није такође много истакнута, и испала је несимпатичнија но што Пбзен има обичај да начини једну наивну личност са старим идејама и предрасудама. Син Боркманов Ерхарл, носи у себи, магловито сједињене п оличене, личну еманпипацију и кобну жеђ за лаким животом и уживањима. Цела сцена у којој се Ерхард опрашта са породицом, полазећи са Госпођом Вилтон у свет, врло је натегнута и промашена.

У целом „Боркману“, мора се рећи, срећнији су моменти песникови од идеја философа и драматичара. Две сцене, Ha пример, између сурваног директора банке и непознатог посете Фолдала (П и ТУ чин) врло су лепе и поетске.

Као приковани Прометеј, одгурнут и понижен, Боркман не излази из своје осамљене затворене одаје на горњем спрату. Његова жена не може да опрости срамоту нанесену своме породичном имену, и не распитује за старога рањеног вука што тамо горе, Ззаточенички ilDoноди године, мерећи тамницу својим узнемиреним корарапима, Јелино још неки малени званичник у банци, стари Фолдал, лолази на разговор своме несрећном пријатељу. Фоллал је такође изгубио своју сиротињску уштеду у.

+ %