Српски књижевни гласник

ПРЕД ПУБЛИКОМ.

Пе ваља кад писац има много поштовалаца, не ваља!

,

Само биљкама које расту у риту не шкоди сувишна влага

| расту је потребна само умерена.

к Овде причам о једном младићу, писцу, који, идући o своме циљу, постаде изненадно популаран, ни сам не зна; јући како, — о томе како се невешто и емешно понашао Де кад се нагутао хвале, и шта му се десило кад доби вртоЊЕ главицу од магловитих испарења славе.

Био је то безазлен младић, но не баш глупак, а ра-

о зликовао се од другова по занату тиме, што је увек био : пекрен, те зато сваког дана противречно себи. Живео је у земљи чија је књижевност уживала еветеки глас, и кад је почео назирати прве предзнаке популарности, гледао их је се неповерењем и мислио: .„Чудновато! Кад им труо: затруби, и не чују; а кад свирајка засвира, радују се и смеју се.“

Овај дечко није био скроман, баш ни мало! Али је знао своју вредност, и то је све... Јопг је знао да у његовој земљи нема народа, да има само публике, пода Од та публика ствара књижевне пи друге репутације: народ живи на свој начин, не води бриге о књижевницима, верује у враџбине, целог живота само ради, али. је увек гладан, и сваког тренутка је готов да за комад хлеба да еву књижевност, заједно с другим уметностима које публика воли. По ма да. је мој дечко еве то знао, ипак — човек је био! А на то су мање више ограничени (BH књижевници и други мудри људи. Почео је осећати да My је пријатна oB: упорна. пажња публике према његовим. способностима. Он стаде добијати ласкава. пиема од читалаца.

Један читалац. писао му је: .Даровити“, други је извијао : „Многоуважени.“ Пекаква читатељка. написала му је просто али јако: „Хвала, мили мој!“ Оши као ла јој

3