Српски књижевни гласник

БЕЛЕШКЕ. 637 ја његов живот од колевке до мушких година. Прост, не-

компликован духовни евет и обичне, неусиљене спољашње ЊЕ прилике у животу једног северно-немачког прво мирног ње и вредног сељачета, па онда раденог и трезвеног сељанина, с толико се снаге и поезије развија пред нама, да нам сви ти људи и те миели у тој књизи нису туђи, већ рођени, те се осећамо ко огрејани сунцем, кад један делић дана можемо провести са њима. Френсен је протеEEN стантеки свештеник, али њему вере нису пусте догме, ya јер он преводи „хришћански“ са „човечно“; и зато је ~ његова књига пуна живота. Свежих епизода и песничких лепота има много у „Jom ОШ -у. Овако лепо парче, на пр., има места и у

де краткој белешци: PR: ON „Jirgen“, peue crapm (учитељ). „Ја морам журно #68. 24 напоље, да видим шта раде челе. Преводи само мирно

даље, ево мене за час опет“.

Jirgen je преводио даље. Једна чела уђе кроз от~ ворени прозор, прозуја кроз собу, па кад виде, да је

сасвим на криву путу, зазуја љуће и одлете опет напоље

и понесе са собом младићеве мисли, те је неколико тре-

нутака ко у сну гледао кроз прозор.

....Прозори су били отворени, тице су певале у липама, челе су зујале у златном вечерњем ваздуху, који си сасвим лепо могао видети између липа и прозора.

Тада се зачуше дуги, тихи кораци уз кућни зид, и уска глава Лисбете Јункер показа се у прозору: „Ти си ту!“ рече она, „ходи напоље!“...

„Jorm Ubhl“ Je Je,gHa лепа књига.

Птице одлећу а цвеће опада (Џез Ојвеаих 8' envolent

ко et leg Fleurs tombenft, par MIćmir Bourges. Paris 1905). RK Елемир Бурж, члан Гонкурове Академије, кога су до сад ЊЕНЕ сматрали као модерног реалисту, овом последњом својом РЕНО >, књигом показао се као савременик В. Ига, Готја, ЖеАЈ“ рара де Нервал, речју, прави романтичар ХГХ. века. Роa мантичар је и по концепцији, и по стваралачкој моћи, ЦЕР и по замисли, па чак и по облику. „О! свет је рђав сан,

узвикује главни јунак његовог романа, и ми смо само сенке. Задовољетва. којима пружамо руке то су мехури сапунице који прекају: оно што нам је вечито под ногама, то је земља нашега гроба, рака у коју нам ваља пасти једнога дана!“

Главна му је мана што је свој роман представио као