Српски књижевни гласник

Антица. 19

офа | — Ванка има још мртвога мора колико год хоћеш — одврати млади друг му. ; — Mope Bapa...

Почекаше још неко вријеме, док се валов око рата · понешто смирише, — па се укрцају у лађу на четири весла. Сви се укрцаше, само што остаде жена старога рибара, којој Антица остави на бризи, оно двоје дјеце и замоли је да погледа док се поврати, на онога што

AM

И o ЊЕ

је у зипци ост ао.

и ·

a 7 | Becnaum натегом, што брже могу, веслају правцем куд је чамац гоњен олујом јурпо. Море је још усколеа ___OaHo, upeMna је вјетар пао, па лађа граби и љуља се

на валовима, — а мјесечева свјетлост попграва по пу: чини и, у одмацима, захваћа веслачеве главе. Још тутњи из далека, а по увалицама, враћајући се валови са жала. _ бучећ', котрљају пијесак.

3 Жене и чобани моле, а веслачи се напиру да чим _ брже прођу поред крајњега рата од шкоља. Кад га ми· тише, прво но ће даље да веслају прама шкољићима, куд “ је чамац јурио, опочинуше; ослушкују и разгледају уоколо — и, увјеривши се да се море стишава, а вјетар | да је сасма попустио — кренуше даље.

| Возе да дођу на доглед шкољићима. Први их назрије млади рибар; држећ у руци весло исправи се. Ено — вели — „Пропада“, ено „Медвједа“, а за њима су „Близанци“. Тек дахнувши, на сред мора, пожурише прама њима. Већ је мјесец подалеко одскочио и ведрина "освојила свијетле, зеленкасте мјесечеве пруге нестало е с пучине, — сад се његова свјетлост обилато у не(оглед разлијева. А лађа одмиче; чују се замахаји весi: ча и по реја, набачена раје из друштва. Кад се лађа

2

' Li