Српски књижевни гласник

к „своју. тоеподу, да пде за њом, јер сељак, у својој ограничености, „није кадар 'да агаве што је добро а што

во, Живио српски народ! Жив и здрав ми био, ДаЈе мјане Дамјановићу, што си одбацио лаж, а пошао путем _ истине заједно с нама! Живио!“ :

4 „Живпо српски народ! Живио Дамјан Дамјановић! ~ Живио поп Исо!“ испуњавали узвици собу, без прекида, _ лудо, одушевљено, пијано, а неки салише одмах своје : чаше у трбишине.

А Дамјан Дамјаповић стајао је насред собе с чашом ~ My Je дрхтала у руци, блијед, узрујан. У грудима му кипио бијес, успламтјела нека демонска мржња на

врело, кипило помамно, сав бијес мржње запалио се био у њему, на један мах.. Кад видје да вика неће никако да се утиша, проби = му ватра кроз очи и он тресну бијесно чашу с вином МА о под. Сви се само згледаше и настаде тишина у соби. Нијесу знали ко је луд, он или они. „Не примам здравицу од вас“, крикну бијесно Дамјан – Дамјановић, „не прима те здравице ни народ. Скупили сте се ту око вина као пси око кости, па сте се занио јели, помамили, заборавили на све што радите и што |__ сте радили народу. Лад сте тријезни дерете кожу народну на кајише, само да су ваши трбуси пунији, а кад „ о се напијете лижете те гнојне ране што сте их својим | радом задали народу. Јел'ге, господо, ваљда да вас народ o | yOm у руку што отимате његовој дјеци оно сува јечмена _— крува, само да вајазите несита ждријела! А ви то све радите за народну корист, за његово добро, дакако! Што ma марва разумије, рећи ћете! Нека уредно плати кад · од њега отимате, и што се мора и што се не мора, даље је ваша брига! Хе! Хе! Мудри сте ви, лије сте ви, не hd

>»