Српски књижевни гласник

развијају ђубре. киша, ветар и сунце, и она је имала.

Српски Књижевни Гласник.

осетила да се кола крећу биће ми, чини ми се, као да Е : се пењемо у балону, као да се дижемо у облаке. Знаш ли да бројим дане“... А тиг :

Никад госпођа Бовари није била тако лепа као у то време; то је била она необична лепота која произлази из радости, из одушевљења, из успеха, и која није ништа друго до склад темперамента са околностима. Њене. жудње, њена туга, познавање задовољства п њене пау. зије вечито младе развиле су је поступно, као што цвеће wi

све дражи које јој је природа могла дати. Њени очни. капци као да су нарочито били скројени за дуге заљубљене погледе у којима се зеница губи, док је снажан = дах ширио њене танке ноздрве пи истицао пуначке углове њених усана које је при светлости еенчило нешто мало | црних маља. Рекао би човек да је неки уметник, вешт у завођењу, разместио на њеном потиљку плетенице њене · Ž косе: оне су се увијале у једну тешку целину, без реда,“ како је кад испало у прељуби која их је сваки дан | расплетала. Њен глас био је сад нежнији и више гибак, ~

њен струк исто тако; нешто отмено, што вас је освајало, = д

огледало се чак и у наборима њене хаљине и у кривини | њене ноге. Шарл је, као и у прво време свога брака, налазио да је дивна и неодољива. КЕ

Кад је око поноћи долазио кући, он се није јез ђивао да је пробуди. Мала лампа од порцелана заокругљивала је на таваници устрепталу светлост, а склопљене Де завесе на малој колевци чиниле су као неку белу колибу која се беласала у мраку, поред постеље. Шарл их је је 5 гледао. Чинило му се да чује лаки дах своје ћерчице. Она је сад расла; свако годишње доба, и то брзо, показивало је напредак. Он је већ замишљаше како се, пред мрак, враћа кући, весела, с хаљиницом убрљаном мастилом, и са торбицом у руци; требаће је после дати ŠON завод, а то ће много стати; шта да се pamnm? Пон je размишљао. Падало му је на ум да узме под закуп какво мало добро у околини, које ће“ сам надгледати, свако