Српски књижевни гласник

6192 СРпски Књижевни ГлАСНИЕ.

времена религије, и на молитву којом су се давно боговима молили људи, тражећи њихове дарове, заштиту и милост.

Тако је последњи ступањ живота п развитка свега појединог, индивилуалног, да га нестане у општијем, у ранијем од себе; појединци умпру а друштво п народ њихов остају, као што ће п народи и државе умрети, лок ће човечанство остати. И кад умре поједини човек прво престане битп члан свога друштва и народа, док као члан фамилије своје он још дуго живи у њој. пошто је фамилија старија од друштва и народа; фамилија га памти и онда, кад га је друштво давно заборавило.

Као што је друштво већ постало наследник духовних тековина сваког појединца, тако ће оно некада постати и једини наследник њихових материјалних тековина; луховне су тековине доцније и прво су оне престале да буду затворено ипдливидуално п фамилијарно добро и својина; материјалне су тековине раније п оне ће много доцније престати да буду индивидуално добро.

, Првобитно је човек везан за природу тако да се није осећао одвојен од општег живота њеног, п. крајњи смер свега процеса историје јесте човеково приближење природи; све више настаје јединство живота природе и духа човекова.

Свест човекова је последњи резултат унутрашње радње п она у старости, кризама п боловима прво слаби п нестаје је у општој несвесности, док несвесни нагонп m рефлекена кретања и даље трају. Тако и при слабљењу живота у опште прво нестаје интелектуалних способности, док се способности осећања, првобитније снаге душе, много дуже одржавају. И као што све знање најпосле прелази у веру, тако и све свесно најпосле прелази у несвесно; речи као п радње све се више механизују. При улажењу човека у историју природа делује на човека својом спољношћу, својим формама и својим случајностима; пивилизације постају прво у оним крајевима

и