Српски књижевни гласник

ФлорРЕнтиИНнсКкЕ Ноћи. 1253 Чудновато! Успркос шаљивом тону, он се ипак бојао тог прорицања, назвао ме својим урочником и непрестано је чинио знак против урока.. Тако је волео да остане у животу, имао је скоро страсну одвратност према смрти; није ништа хтео да чује о умирању, бојао се тога као дете које се боји да спава у помрчини.. Био је једно добро, мило дете, каткад мало неуљудно, али тада ваљало му је само запретити његовом скором смрћу, и он се одмах покуњио, и молио правећи с два подигнута прета знак против урока.. Сипромах Белини ! Ви сте га, дакле, познавали лично 7 Је ли био леп Није био ружан. Ви видите, ни ми људи не можемо да одговоримо потврдно кад нам о неком из нашег рода упуте такво питање. Био је високо израсла витка појава, која се гиздаво, рекао бих, кокетно кретала ; увек 4 quatre čpingles; правилно лице, дугуљасто, бледо ружичасто; јасно плава, екоро златна коса, очешљана у танке увојке; високо, врло високо, поносито чело; прав нос; бледе, плаве очи; лепо одмерена уста; округла брада. Његове црте имађаху нешто нестално, бескарактерно, нешто као млеко, и на том млечном лицу нијао се понекад. слатко накисео израз бола. Тај израз бола замењивао је Белинијевом лицу дух који му је недостајао; али то је био бол без дубине: тињао је без поезије у очима, дрхтао је без страсти око усава овога човека. Тај равни, клопули бол млади маестро као да је хтео изразити целом својом појавом. Тако сањалачки болно била је очешљања његова коса, одело стајало је чезнутљиво на његовом нежном телу, он је носио свој шпански прутић тако идилички да ме је увек подсећао на младе пастире које у нашим пастиреким играма видимо како успијају с искићеним штаповима, п у капутима и чакширицама јаспе боје. А његов ход био је тако девичански, тако елегичан, тако етарски. Цео тај човек изгледао је као уздах еп езсагриз. Код жена напшао је на велико допадање, али сумњам да је игде изазвао јаку љубав. За мене је његова појава увек била, некако смешно бљутава, а разлог даје се по-