Српски књижевни гласник

БЕЛЕШКЕ: 631

неодољиву привлачност за Пушкина. Чим су се 1819 појавила његова „деда, Пушкин први упознаје руску пу. блику са њима. У Гђи де Стал Пушкин је више ценио несрећну жену него списатељку. Шатобриана је познавао одлично. Његов „Кавкаски роб“ је сличан Ренеу и по карактеру и по судбини, а интрига се у њему развија као у „Атали“. А да је природа Кавказа згодан оквир за романтичан спев, вероватно да је Пушкин увидео штампајући „Кавкаског роба“ од Гзавија де Местра.

О француским романтичарима свога доба Пушкин је сасвим друкчије мислио. Ламартин му је досадан, нема дубине, и он се чуди како су га могли стављати упоредо са Бајроном и Шекеспиром. Нарочито му је Иго одвратан. Он га мрзи због извештачености, које је и сувише честа у његовим делима; у њему гледа само извештаченог човека који тежи ла импонује светини. Са тако исто оштром иронијом писао је и о делима Алфреда де Вињиа. Он је мрзео Французе романтичаре и због тога, што се дао завести мисетификацијама Меримеа и превео неко'дико песама из збирке „Гусле“

За доба Пушкиново француски утицај постојао је, али изгледа да га данас више нема. Данас Руви познају Француску само површно. Толстој рђаво говори о нама мислећи погрешно да „декаденти“ престављају савремену француску књижевност. Ни Чехов ни Горки не симпатишу француској књижевности и претварају се да је не познају. Међутим данашња француска књижевност много би им више користила, него француски класичари ХУШ века у опадању.

Писац завршује свој чланак овим речима: „Ипак,

кад су Пушкина, Љермонтова и Тургењева које је одгајила наша књижевност, међу младима заменули Чехов и Горки који нас не знају, учинило би се доиста добро дело кад би се спојио прекинут ланац књижевне везе између двеју земаља, п та дела, производ интимнијег дружења између књижевности француске п руске, могла би обема служити на част“

· "Успомене једнога дипломата о Црној Гори. — У la Hevue, cBecmu за 15 децембар, штампао је Дагее (Dagučs) . „бивши дареки o и турски отправник послова“ своје „Успомене једнога дипломата“ („Зопуешта Фил ћрјотаје“), које су у главном тичу Црне Горе. После 1877, како је „Србија, под једном поквареном владавином,