Српски књижевни гласник

944 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

Многи Маћедонци (на пример из охридских страна које су највише страдале 1903-ће године од устанка) поручују својим некадањии војводама да им више не долазе претећи им ако дођу чак и смрћу. |

Данашња. бугарска влада покушала је да револуциони покрет маћедонски спасе, да уздржи расуло у организацијама, узевши га донекле у своје руке, да покрету одржи јединство, — покушај је био узалудан. У цепању је све ' даље ишло. И бугарске владе, дакле, изгубиле су свој кредит и ауторитет код револуционара.

Ни у Европи није друкчије. После промашенога устанка и оних догађаја у 1904-0ј] и овој години, многи је европски државник, као и многи пријатељ „македонскога дела“, постао скептик. На њих се сад тешко може рачунати, као што ће бити тешко, ако не и сасвим немогућно, извести нов устанак у вилајетима битољскоме и солунскоме на досадањој основп. Устанка може бити од сад само тако и онда, ако и кад на то пристану сви Хришћани у Маћедонији и Старој Србији. Без опште сарадње неће бити ослобођења, па ни побољшања стања њихова. Револуционарима маћедонским у Бугарској страховито се свети њихова неискреност, њихов терор из минулих тодина над невиним Хришћанима који нису хтели признавати бугарског ексарха Јосифа I за црквенога поглавара. Истина је ла без крви нема слободе, да се она мора плаћати и невином крвљу, али је, исто тако, истина да се та крв може правдати само тако и онда ако они који обарају жртве истинито слободи служе, ако су оруђа слободе, а не оруђа личних, себичних и уских, рачуна п планова. Да револуциономе маћедонскоме.

покрету није давано бугарско обележје, да му је дат

карактер који су имали сви прави устанци за ослобођење, он би данас донео вероватно плода, може бити да би извојевао чак и слободу. Амбициозне тежње неких

маћедонских „дејаца“ и неискреност неувиђавних бугар- ·

ских државника, одложили су питање о ослобођењу