Српски књижевни гласник

МУ ОВ И а .. « tko i 6 а

2 СРпПски Књижевни Гласник.

војника брујали су гласови веселе дечице која су ска-

кутала, држећи се за материн скут, пијукајући танким гласићима. И сад, успавани са неколико гутљаја вруће ракије, коју је из казана галантно делио пуковеки комесар, онп слатко сањају о забаченим и срећним кутовима у којима су проводили лане детињетва и прве младости.

У собици дежурних официра чкиљила је малена лампина п својом слабом, дрхтавом светлошћу обасјавала беле луварове и скромни војнички намештај: тврду постељу, сто застрт листовима. MH3 „леловодног протокола“, стару. расклиматану етолицу п пеколико елика повеншапих по зидовима без реда и симетрије.

У углу собице весело је пуцкарала ватра у иплеханој фуруници, и један дебео пањ — који је за вечерас имао ла значи бадњак — разгоревајући се ширио. је пријатну топлоту по соби.

Био сам дежурни те ноћи, и седео сам налакћен на сто, пушећи већ не знам коју цигарету. Нисам хтео да спавам, и одбијајући лимове, загледао сам се у слику коју је светлост из пећи најјаче осветљавала, —- слика какве се обично виђају по војничким канцеларијама и сеоским механама, „Бој на Трп-Уши“, — са оним војницима обученим као да су пошли фотографу, уфитиљених и дугих бркова, једнаких лица са јуначким изразом, са оним жутим топовима п зеленим карама, гранатама које прште у ваздуху.

Седећи тако, лагано сам заклапао очи, и хтедох ла се пренесем у неповратно доба детињетва кад сам у родитељској кући ове свете вечери весело скакутао око

запаљене „јелке“ и погађао с браћом у ораје „лио-тако“.

Сан поче да ме хвата, но бат ногу п опрезно купање на вратима, тргоше ме из заноса.

Уђе војник са страже да ми јави: да је већ време да илем са патролом и обиђем варош.

Био је то појник из моје чете, неки Станко Пе-

трикић; растом мали, п с тога је одређен у мој, четврти