Српски књижевни гласник

зе

+

с и РХ;

Фе ћ Ћ A

т –

NP ar NOO ИО, 11

Ја нећу овде да се правдам; одавно сам се одрекао те илитке и лаке навике једног неискусног духа; ја хоћу просто да кажем, и то за друге као и за себе сада заклоњена од свега света, да треба времена да се човек навикне на људски род, онакав каквим су га интерес, извештаченост, таштина и страх учинили. Чуђење прве младости при погледу на тако извештачено и тако израђено друштво пре је знак природнога срца него злобног духа. То друштво уосталом нема се отуда чега бојати; оно врши толики притисак на нас, његов потмули утицај тако је силан, да нас оно брзо истеше према општем калупу. Ми се тада чудимо само нашем ранијем чуђењу и нама је добро у том новом нашем облику, као што човек доцније слободно дише у каквом препуном позоришту, док је при уласку дисао са великом муком.

Ако неки измакну овом општем удесу, они затварају у себе своје тајно пезадовољство; они опажају у већини смешних страна клице порока; они се више не шале, јеј презирање долази услед исмевања, а презирање је ћутљиво.

Тако је дакле у маломе свету који ме је окружавао била нека неодређена узнемиреност у погледу мога карактера. Никако ружно дело није ми се могло пребацити, чак се нису могли спорити извесни моји поступци који су предсказивали племенитост или оданост; али се говорило да сам човек безморалан, човек мало поуздан: два епитета која су срећно пронашли да би истакли дело за које нису позвати и нагађали она која се не знају.

(Наставиће се.)

БЕНЖАМЕН КОНСТАН.

(С француског превез Михлило Ђорђевић.)

штит _—-—