Српски књижевни гласник

БУЂЕЊЕ.

Када би моја бита, (пусти да срце сања!) Ја бих се зором диз'о док спаваш у тишини, Да гледам како с груди и око саних кања

Миран жубори санак к'о поток у даљини.

И отипго бих тајом, и руже набр'о свеже, И стрпљив. препун тихе радости. среће своје, засктопио ти руке што на недрима леже

П оставио цвеће, љубећи очи твоје.

A твоје очи сјајне вид'ле би, пуне жуди, Земљу у коју Господ највећу срећу уне, Па би на мене пате светлошћу што се буди,

Пуне признања мога и срца твога пуне.

Па знај колико трпи и колко пламти цео Онај који би тако, кад прво сунце гране, Још невидљиво цвеће у твоја недра снео,

Да срећу драгој спреми пре но што с' будит' стане.

Сили ПрИДОМ.

(С француског Превео СтеваН М. Луковит.)