Српски књижевни гласник

896 Српски Књижевни. ГлАСНИК.,

сматрали за ђаволску. У тим киповима и храмовима Хришћанин није гледао само предмете једног туђег култа, ништаве ааблуде којима недостаје свака стварност, него је оп те храмове сматрао за тврђаве правих демона; боговима које су ови кипови. представљали, признавао је неоспорену егзистенцију; по њему, то су били сами ђаволи. Кад су први Хришћани. одбијали да клече и приносе жртве пред киповима богова, и кад су их због тога оптуживали и вукли пред суд, они су увек говорили да они не смеју обожавати демоне! Радије су подносили мучење него што би извршили какав акт обожавања пред ђаволом Јупитером, или пред ђаволицом Дчнаном, или чак пред архијђа= волицом Венером.

Јадни грчки ФИЛОЗОФИ! Они никад нису могли да схвате то одбијање, као што ни доцније никад нису схватали да у својој полемици са Хришћанима нису имали да бране стару изумрлу веру, него ствари које имају много пише живота. Није било стало до тога да се неоплатонским доскочицама докаже дубља важност митологије, да се умрлим боговима убризга нова симболична крв живота, и да се свакодневно муч са гломазним, материјалним пребацинвањима првих црквених отаца, који су скоро волтерски исмевали нарочито морални карактер богова —, него је ваљало одбранити сам хеленизам, грчки начин осећања и мишљења, и радити на сузбијању јудаизма, јудејског пачина осећања и мишљења, које се ширило. Било је питање да ли у свету треба да влада меланхолични, мршави, аскетски, над-душевни јудаизам Назарена, или грчка веселост, која је подигла култ лепоте и развила уживање жинота“ Они лепи богови и су били главно; нико више није веровао у становнике Олимпа који миришу на амбросију, али се божанствено човек могао забављати у њиховим храмовима, на њиховим свечапосним играма и мистеријама; ту су се главе китиле цвећем, ту је било свечано љупког играња, ту су се давале веселе гозбе.. а каткада било је још и слађег уживања,

Сва та радост, сав тај весели смех одавна су пре-