Српски књижевни гласник

ји јр

ПРЕГЛЕД СтАРЕ КњижевВности. 905

две хиљаде туђих, и имали су свој манастир, један од најживописнијих манастира светогорских, Хилендар, који је, од свога постанка па вековима доцније, Оно једно од највећих књижевних средишта српских. Сем њега, Срби су имали, од тада па на даље кроз цео Средњи Век, за тр:цања српске државе, пуно других манастира, по данашњој Србији, Старој Србији, Маћедонији, Приморју и по целом земљишту старе државе ; имати су Студеницу, Жичу, Љубостињу, Манасију, Милешево, Дечане. Пећ, Ротац итд, и сви су ти манастири огли, као и Хилендар, књижевна средишта српска. Калуђери су били главни радници књижевни, калуђери свих чинова до архиепископа (њима су се некад и владаоци придруживалиј; они су састављали, преводили, преписивали српске књиге. У самоћи и тишини манастирској, они су, трудно и мучно, и борећи се са сваковрсним материалним незгодама једне примитивне писмености, писали своја дела на пергаменту или уопште чврстој хартији, коју су после повезивали у кожне или дрвене корице, и китили су своја писмена, шарали слова, сликали светачке главе у инициалима. Тако су они нама створили стару књижевност нашу.

Ти су писци у својем времену оОили врло учени и просвећени људи. Они су путовали често, похађали света места, обилазили чувене и велике манастире по Синају, Палестини, Сирији, ишли поглавито у Грчку, у тадашњу Византију, тамо учили школе, познали језик грчки, упутили се у визаптиску књижевност. Византиска књижевност, која је у то време била једна од најачих у Европи, била им је најближа, најпознатија, и они су се, у своме књижевном стварању. на њу угледали. из ње вадили, према њој кројили. Отуда се наша стара књижевност наслања. у свом развитку на византиску књижевност ; отуда, она представља, сумарно казано, византиску књижевност у маломе.

Наша стара књижевност обухвата много родова књижевних и научних, много области, догматику, полемику, егзегезу, аскетику, мистику, црквено беседништво, целу

црквену књижевност уопште са овима њеним јеванђељима,