Српски књижевни гласник

906 Српски Књижевни. СлАСНИК.

псалтирима, пентикостарима итд: ФилосоФију затим, граматику, географију, право црквено и грађанско, астрономију, медицину, итд; укупно узета, она је обимом врло велика, и броји данас до две хиљаде познатих рукописа (можда и дела, пошто у многим рукописима има по неколико дета, и ако, наравно, има и обратних случајева), али је ми нећемо у том обиму прећи, него ћемо се задопољити прегледом само оних списа који непосредније спа= дају у праву књижевност.

Почећемо поезијом.

Поезије, праве поезије, оне у данашњем емислу, има веома мало у нашој старој књижевности. Светске поезије уопште нема, религиозне поезије у стиху једва нешто. Грчки. стихови. превођени су у нас скоро увек прозом, Менандрови стихови н. пр. који су преведени већ у 13 веку), и само два три српско-словенска. рукописа садјржавају нешто стихова, међу којима их има и са азбучним акростихом. Али зато има много више оне друге, некадашње поезије, оне ритмичне, црквене поезије. Ње има довољно, за све литургиске потребе, којима је била и намењена. Све химне старе црквене поезије византиске преведене су, може се рећи, у нас. 'Гако је преведена она позната Јустинианова химна Јединородни сине. Тако и Дева днес, славна божићна химна чувенога Романа, без мало првог византиског песника по времену (6 век] и, по једногласном признању, „највећег песника византиске епохе“, „кнеза старих мелода“, „Пиндара ритмичне поезије“, који је, како легенда казује, једну ноћ на сну добио, милошћу Богородице, прекрасан дар химнографа. Тако, даље, и Возбраној војеводе, тај чувени акатист Богородици, који је. приликом ослобођења. Цариграда од Авара, саставио, из захвалности према тако високој OOжанској милости, патриар Сергије (7 век). Тако, напослетку, и многе друге химне, тропари, кондаци, стихире, ирмоси, канони од патриара Софронија, Андрије Крићанина, Козме, Дамаскина, Јосифа песмописеца и других нај-

чувенијих химнограља потоњих векова. Цела та поезија