Српски књижевни гласник

Политички ПрРЕГЛЕД. 95

не покаже бар средњи успех у њему, који у школи употребљава књиге, и уџбенике које је влада угарска забранила иди не одобрила, који ради противно државној политици (дражење против устава, угарскога народа, рад против јединства у Угарској, итд.), — бити кажњен отпуштањем.

У чл. 25 предвиђа се да се учитељ. кажњен по чл. 22 овога закона, може поставити само с одобрењем Угарског Министарства Просвете, без обзира на то да ли је у школи оне општине којој држава помаже у плаћању учитеља или не. Па не само то, него Министар може такву школу, из које због сличних кривица по други пут отпушта учитеља, затворити, па место ње отворити државну школу.

Ове одредо“ су у очигледној противности са чл. 9 закона од 1868 године, у коме се каже да нпр. источноправославни имају права уређивати своје школске послове на црквеним саборима самостално; дакле, подизати школе, издржавати школе, одређивати наставне планове, учила, школске књиге, бирати учитеље и над њима надзор вршити. Са поменута три члана законска иде се очигледно на то да се мађаризирање што брже и што сигурније изврши. Кад је сличан предлог изнео 1904 године Тисин

кабинет, тадања угарска опозиција, — од које су сада многи чланови данашње угареке владе, — била против

њега. На овоме истоме месту помињано је више пута да се не треба много на то поуздати. Све странке у Угарској су једнодушне у питању мађаризовања неугарских народности. Сад се ето утврђује. Смисао Берзевицијева и Апоњијева закона један је исти: што пре, што сигурније извршити мађаризовање. Ово им је било лако извршити. Отпор народности легалним путевима морао је бити незнатан. Остаје сад онај други, тежи део, мађаризовање кроз војску у Угарској.

За Апоњијем ето и Кошута са предлогом да се путем закона мађаризују немађарске народности. Угарски министар простете узео је као повод побољшање учитељскога стања у Угарској да у закон о томе унесе неколико

одредаба, на основу којих ће политичка власт увек вршити