Српски књижевни гласник

Оцене и Прикази. 959 где су још били Јован Суботић, Никанор Грујић и Ђорђе Милетић, школе која је много учинила за ослобођење српске погзије од писевдокласицизма, која је модернизовала нашу поезију и уснела у њу релативно чист и леп народни језик. Од тих песника који су утирали путеве Бранку Радччевићу, који су били бранковци пре но што је Бранко и почео певати, иде и ПБаса Иивковић, који је имао извеснога талента и који је писао врло лепим, готово беспрекорним народним језиком.

Он је био један од наших старијих песника који су се најдуже сачували и који су стекли популарност и у ширим слојевима народним. Мало је наших песника његова доба, па чак и познијих, који се и данас толико певају, и због тога Живковић не изгледа непознат ни данашњој публици. „Питање је, вели се у књижовној слици која иде уз ову књигу. како ће данашњи српски читаоци, који су осећањима и идејама далеко одмакли од добрих „љубитеља књижевства“. из 1848 године, и који су размажени и бољим и савршенијим песницима, како ће они данас, после више од пола века од како су те песме испеване, примити их и судити их. За оне који су знали и читали Васу Живковића у његово доба, ствар је јасна: они у њему гледају песника од извеснога дара и од још извеснијих заслуга, који је врло лепо представљао своје доба са свим симпатичним и смешним странама његовим. Али и овакав какав је, Васа Живковић у целини, овако нерешљив у правцу у коме ће певати, са свима несавршенствима, илузијама и наивностима свога доба, наћи ће симпатија код интелигентнога читаоца, који ће у њему

гледати скромне почетке наше нове поезије и цео један

део наше духовне и душевне прошлости,“ (стр. ХШ За оне који интелигентно воле старину и прошлост, за стручњаке који изучавају српску књижевност, и за оне који су лично знали честитог и симлпатичног песника ово издање добро је дошло. ; А. И.