Српски књижевни гласник

936 СРпсКкИ Књижевни ГЛАСНИК.

се претходно од опасности које су се могле предвиђати и пре него што их је указало поменуто инсистирање аустро-угарске дипломације, Срби нису могли не само за то, што их је од тога уздржавало сећање на догађаје у којима су они вукли из ватре кестење за другога, него и за то, што их је на такав корак није могла храбрити ни — бугарска националистичка искључивост. Њихова обазривост, диктована и овим сећањем и овом искључивошћу, била је толико основанија и умеснија, што се они у погледу резултата у раду школском и црквеном, нису налазили у истом положају у коме и Бугари. У доба, кад је Ризов објавио да су Бугари у овом правцу достигли максимум успеха, Срби у Маћедонији тек су добили били право да могу отварати своје народне школе, а црквене су им старешине и тада још, као и данас, били Грци. Србима чак ни народност није до скора била призната. По турској званичној статистици у Турској у опште није ни било Срба. Чак их није било ни у санџацима, као што су пећски, новопазарски, призренски, где ни најзатуцаније шовинисте бугарске не траже Бугаре. Сви су се Хришћани словенскога порекла делили, према томе којој цркви припадају, у Грке-милет (Грци) или Булгармилет. Како су онда, у таквим приликама, могли Срби тражити политичке реформегт. Пре него што би извојевали себи погодбе да могу својој народности прибавити признање и сачувати је од — однарођивањаг Нико није почео зидати кућу од крова, па ни Срби нису могли тражити политичке реформе у доба, кад нису имале ниједне од ових основних погодаба, да би се могли организовати као национална група. Ни Бугари, у осталом нису друкчије радили. Политичких рефорама су се сетили тек онда, кад су видели да су радом кроз школу и цркву постигли максимум успеха, преко којега нису могли даље. И Срби су морали ићи овим природним путем у толико пре, што су'тек радом на овим пољима, црквеним и школским, могли истргнути народ из апатије у коју је природно морао пасти под притиском невоља које су га,