Српски књижевни гласник

СЕНТИМЕНТАЛНО ПУТОВАЊЕ. 911

Само је једна тачка заборављена у уговору, а та је, на који ћемо начин госпа и ја бити обвезани свући се и лећи у постељу; — само је један постојао на који да то учинимо, остављам читатељу да га погоди: уверавајући при том да ће, ако не буде по себи баш од најнежнијих, то бити кривица до његове рођене маште против које ово није моја прва жалба.

Еле, кад легосмо у постељу, да ли је то била новина положаја, или шта му драго друго, не знам, тек не могох склопити ока: покушах на једну страну, па на другу, па сам се превртао и претурао читав сахат после поноћи, док се природа и стрпљење не исцрпоше — о, боже мој! рекох, — ;

Повредили сте уговор, Мопчеиг, рече госпа, која није тренула као ни ја. — Стадох је молити хиљаду пута за опроштење — али сам доказивао да то није било ништа више до уздах. — Она је остајала при своме, да је то права правцата повреда уговора. —— Ја сам опет остајао при своме, да је то предвиђено у додатку трећег члана.

Госпа никако није хтела попустити од свог гледишта, ма да је била порушила своју ограду; јер у ватри распре чух како две три чиоде попадаше са завесе на земљу.

Тако ми задане речи и части, Мадате, рекох јој испруживши руку из постеље као потврду клетве. —

(Таман сам хтео додати, да се за живу главу не бих огрешио ни о најблажу замисао пристојности) —

Али јШе ае спатфте, чувши да је између нас дошло до речи и побојавши се да се отуд, у даљем току, не изроде непријатељства, искраде се полако из своје преграде и, како је била помрчина као тесто, увуче се уза саме наше постеље у онај тескобан пролаз који их је раздвајао, па пође напред таман толико да се обрете у правој линији између своје госпође и мене:

Еле, кад је оно испружих руку, дочепах /Ше ае

сћатбге за ЛОРЕНС (СТЕРН.

(Превео с енглеског Драгомир М. ЈАНКОВИЋ).