Српски књижевни гласник

а ОЦЕНЕ и ПРИКАЗИ. 955 толико колико у напредним земљама Западне Европе. 600 земљорадничких задруга са својих 40.000 чланова, који су елита нашег сеоског света, представљају моралну и материјалну силу првога реда. У здравој средини задругарској било је спонтаних покушаја у правцу народнога просвећивања, и неких шездесет задруга већ је основало своје мале читаонице и књижнице, са листовима и књигама махом по. љопривреднога садржаја. Г. Дачић је зато на ланском конгресу земљорадничких задруга кренуо то питање, и то не теоријски и параде ради, него чисто практички, са готовим програмом и израђеним правилима и правилником. Он је познавао свој аудиториум, и у место празног предиковања које опомиње на читанчице из основних школа и на идеологију наших старих „народних људи“, он је одмах прешао на ствар и говорио сељацима њиховим језиком, сасвим у њиховом току идеја, са позитивним разлозима који код њих важе и који једино могу да их убеде. Он показује како се свет у Србији намножио и како нема више земље за слободно заузимање, како се на малом комаду земље мора много више урадити, и како данашња борба за опстанак тражи много више напора: „у селу се више не може живети као некада: штап под мишку, торбицу с мало папуле или нешто бела смока и хлебом о врат, и двојнице у руке, па хајде цели дан из хлада у хлад за стоком.“ Данас сељак мора не само много да ради, но је сеоски рад постао наука коју треба знати као и све друго, и која се може научити само из књига. Зато су књижнице и читаонице неопходно потребне сељаку који хоће да се наоружа за нову борбу за опстанак. Најлакше је основати те књижнице и читаонице у крилу самих земљорадничких задруга, које су груписале најбоље људе и елементе напретка у селу, које имају и средстава и располажу својим локалом.

И Г. Дачић излаже, и то не на основу кабинетских рефлексија и учених страних аутора, како треба основати и уредити књижницу и читаоницу, а упоредо са њима предавања, седељке и заједничка читања. Он даје го-