Српски књижевни гласник

СУДЋИНА.

Ево горског виса, мени добро знана, Сваки цвет и дрво на прошлост ме сећа. Овде и ти беше једног мајског дана, Овде беше с нама самоћа и срећа.

Много сам се онда сам у себе надо, Љубио ти усне и руку ти стезо.

У најлепше дрво, као и ми младо, Ја сам твоје име дубио и резо.

Доцније сам овде долазио често,

Да осетим како успомене трају, Наше сам скривено полазио место, А тебе је живот одно другом крају.

Сад сам дош'о после много, много дана, Ал' сва су ми ова места «ао нова.

На нашем је стаблу врло мало грана,

А дубоке боре оставила слова.

Растужен сам, небо нада мном је сиво, Нит' ме вера дигла, нит ме љубав спасла... ..„Гле, најлепше дрво закржљало, криво,

А сва друга бујна, права и порасла.

ВлАДИМИР СТАНИМИРОВИЋ.

о