Српски књижевни гласник

ДЕЧАнСКО ПИТАЊЕ, 93

зида метох, зграду за основну школу, домаћу метохијску црквицу, да плати заосталу порезу на плац и таксе за пренашање плаца на Манастир“. Ово је мотивација за решење одборско, које гласи: „да се овај предлог усвоји, пренос уговором утврди са тачно означеним обавезама и да гласи, с искључењем личности игуманове, изрично на манастир Дечане“.

Тек 21 маја 1903 године, заступник министра спољних послова у овоме истоме кабинету, Г. Павле Денић, необавештен о свему овоме што је дотле рађено, наређује приштевскоме конзулу да спречи или бар да одложи предају манастира Дечана руским калуђерима и ако је она фактички извршена 31 јануара 1903 године.

Ова наредба овога необавештенога министра отворила је дечанско питање и дала му овај оштри облик,. какав има данас.

М

Према свему лосадањем утврђено је ово:

1., да је манастир Дечане био у опасности да буде сасвим упропашћен и од Арнаута и од калуђера Срба који су њиме у последње време управљали;

2., да је рашко-призренски Митрополит Нићифор без овлашћења са званичне стране ступио у преговоре са руским калуђерима за уступљење на руковање не само за предају манастира Дечана него и манастира Патријаршије у Пећи;

8., да је влада Др. Михаила Вујића дала начелно овлашћење, 24 септембра 1902 године, своме посланику у Цариграду да може с руским амбасадором преговарати о одласку руских калуђера у манастир Дечане под погодбом, да се манастиру Дечанима очува потпуно српско обележје;

4. да влада Др. Михаила Вујића, која је отишла с управе крајем септембра 1902 године није више ништа по овој ствари предузимала ни радила;