Српски књижевни гласник

УМЕ РСА.

Химера је прошла градом где све спава, — и човек, пренувши се, са постеље скаче — да прати баука лепог "што се мучки краде — и носи варљиво небо у великим очима златним.

Стара мајка, дете, жена: он гази тела њина... Он непрестано иде, укоченог погледа, неосетљив и мрачан... — Пада вече... Он долази; и чим преступи праг, — спотичу му се ноге о мртвачке главе.

24 Тада ненадно зверка скаче на свој плен, — и про__пињући се, страшна, урличући од миља, — гвозденим __ канџама својим, растрже и гризе.

Али човек, коме млазевима шиба крв, — гледајући нетремице Химеру у божанске очи, — мре, раздртих _ груди, и смешећи се још.

АЛБЕР (САМЕН.

(Превео с француског М. И.)