Српски књижевни гласник

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД.

Моуз1ау М. Уоуапом сћ, досјешг де У" туег5ие де Отепоћје: „Га Сила“ аде Ргозрег Меттве. Ећиде ал! зјопе готапнаце. Ртејасе де М. Апсизип ЕпПоп. Раг5. Тлбгате Насћене ег С-е. 1911. Х;, 566.

(Крај).

Према томе, у Гуслама не треба гледати једну успелу књижевну мистификацију, као што се то до сада чинило. Сам Мериме је крив што је дао ту нетачну интерпретацију једној књизи из своје младости, када је 1840 говорио са подсмехом о њој, тврдећи да је писао да би исмејао „локалну боју“ на коју су његови некадашњи пријатељи романтичари толико полагали, и да би непосредно доказао како је та слављена „локална боја“ површна и лака ствар. Када је писао Гусле Мериме је био искрен и радио је озбиљно; тек доцније, када је извор поезије усахнуо у његовој души, када се окренуо сав реализму, и то археолошком реализму, он је са презирањем говорио о том једином свом песничком покушају.

„Гусле“ не иду у најбоље ствари које је Мериме написао, шта више то је можда једна од најслабијих његових књига, иако у њој има добрих балада, којима само недостају стихови, па да буду мала савршенства своје врсте. Али ипак, у тој књизи се већ јавља писац Кармене и Коломбе, писац који има мало способности да изналази, али у накнаду зато показује ванредну уметност да одабере појединости и да им да вредности, писац

60%