Српски књижевни гласник

Нума РУМЕСТАН. 895

други комад, који одмах у почетку дочекаше подсмеси, гунђања, добацивања. Одиберта узе Хортензију за руку:

— То је сплетка... пазите !

„Сплетка“ се овде ограничи на неколико узвика: „Пст:!... Јаче!“, неколико шала као што је ова, добачена једним промуклим женским гласом, на смешну Валмажурову мимику:

— Још ниси готов, дресирани зеко !

Затим зканпр опет предузе своје- котрљање, зврктање енглеских биљара, и његова шумна врева наткрили свиралу и добош, које свирач упорно не хтеде пустити из руку све до краја комада. Тек онда, он се опет поклони, ступи напред, непрестано обасјан скривеном светлошћу која га је пратила. Видело се како миче уснама муцајући неколико речи:

— То ми је пало на ум... једна рупа.. три рупе... Тица Божја...

Његов очајни покрет руке, који оркестар добро разумеде, даде знак за један балет, где попци обгрлише нормандске хурије, изводећи у живописним ставовима _ лелујаве и раскалашне игре, у светлости бенгалске ватре, која се преливала у дугиним бојама, све до шиљастих ципела трубадурових, који је настављао ударати у добош пред замком својих предака, окружен ореолом апотеозе...

То је био Хортензијин роман! Ето шта је Париз од њега учинио!

.. Кад јасни звук старога зидног сата у њеној соби откуца један час, она устаде са дивана где је при повратку била погружено пала, и обазре се по своме топлом девојачком гнезду, које је испуњавала пријатна топлота од притуљене ватре, и спокојна светлост ноћне лампе.

„Та шта ја радим овде» Зашто још нисам леглаг“

Она се више ничег није опомињала; осећала се само утучена и ломна целим телом, у глави јој је брујало, и слепоочнице су јој биле. Она крочи два пут, примети да на себи има шешир и огртач, и све јој опет сену у