Српски књижевни гласник

900 Српски Књижевни Гласник. поље, као псе који су свуда направили ђубре... Узмите натраг тај новац, господине... Знајте добро, ми се не мичемо одавде, можете им рећи, и нећемо вратити слику... То је бар црно на бело... Ја је чувам у својој торбици.. Увек је носим уза се; и показиваћу је свуда по Паризу, са оним што је на њој написано, да свет види како су сви ти Руместанови једна лажовска породица... лажовска породица...

Спопадала је бела пена.

— Г-ђица Ле Кеноа је тешко болесна, рече Межан озбиљним гласом.

— Гле сад»...

— Спрема се да напусти Париз, и вероватно неће се више вратити... жива.

Одиберта не одговори ништа; али неми осмех њених очију, неумитна упорност њенога ниског, класичног чела, испод мале шиљасте капице, наговештавали су довољно чврстину њене одлуке. Онда Межан дође у искушење да се баци на њу, да јој отргне из појаса цицану торбицу, и да побегне с њом. Али он се ипак уздржа, покуша још неколико узалудних молби, па онда добаци, цептећи и сам од љутине:

— Кајаћете се ви због тога! — и изиђе, на велику жалост старог Валмажура.

— Размисли добро, кћери, ти ћеш нам навући неку беду.

— Таман!... Ми ћемо њима загорчати дане... Питаћу за савет Гијоша. У

(Наставиће се.)

Алфонс ДОДЕ.

(Превео с француског МиодрРАГ ИБРОВАЦ,.)