Српски књижевни гласник

ПУТ.

Први снег је пао тог јесењег јутра, И небо још било пуно бледих звезда, Кад смо из свога свијенога гнезда Пошли у живот од данас до сутра.

Сами, у куту тешког, црног влака. Мала језа зиме, или страха, мину

Телима нашим при одласку мрака Када хладно сунце са висина сину.

Ти си оставила своју кућу целу, Своје књите, игре и саксије цвећа, И девојачку постељу ти белу,

И успомене свих раних пролећа.

И наслоњена на туђег човека

И девојачки сан о своме браку, Незнајући да л' те добро ил' зло чека, У мутан живот пошла си по мраку.

Ја разумем твоју сузу тога трена.

К'о и бригу доброг оца што изиђе, Као тужне очи верног пса што приђе, Као душу туге и јецања њена.

Сима ПАНДУРОВИЋ.