Српски књижевни гласник

МИРАМАР.

О Мирамаре, к твојим кулам бјелим суморним испод кишовитога неба путују летом злокобнијех тица облаци мутни.

О Мирамаре, о твоје стијење сиви са мрке дижућ' се пучине таласи бију, шумећи к'о карња печалних душа.

У сјени облака торњевити, сјетни градови у зал'јев гледајући стоје, Муђиа и Пиран, Еђида и Пореч, бисери мора;

и море гони све ричуће 6'јесе на овај бедем гре бења, одакле са два се лица помаљаш на Јадран, хабзбуршки замче;

и тутњи небо набрезинског уздуж жала богата жељезом, Трст у дну бл јесцима главу окруњену диже међ олујама.

Ох, како све је смјешило се оног априлског јутра благог, кад је плави цесар са лијепом излазио женом, да плови морем.

Њему је с лица сијала мужевна моћ краљевања мирно, док је око његове госпе модро и поносно лутало морем.

Сад збогом, замче за времена среће љубавно гњездо залуд савијано! Младенце други на пучине пусте заноси вјетар.

Са надом жарком остављају дворе триумфим живо писане и рјечим мудрости, Залуд Данте и Гете цару зборе с оквира:

.р“