Српски књижевни гласник

8 Српски Књижевни Гласник.

дина зло чини. А ја мислим да све стоји до случаја. Ево да вам о себи испричам...

Тако поче говорити поштовани Иван Васиљевић, после нашег разговора о том да ли је за лично усавршење потребно пре свега изменити прилике у којима људи живе. Нико, у ствари, није говорио да човек не може сам појмити шта је добро а шта зло, али је Иван Васиљевић имао ту навику да одговара на своје сопствене мисли, које би поникле у разговору, и да поводом тих мисли прича епизоде из свога жи вота. Често је сасвим заборављао повод због којега је причао, заневши се причом, у толико више што је причао врло искрено и истинито.

Тако је учинио и сад.

— Да вам испричам о себи. Цео мој живот сложен је тако, а не друкчије, не под утицајем средине, већ нечег сасвим другог.

— Чега другог» упитасмо ми.

—- То је дугачка историја. Да бисте могли разумети, иорао бих вам много причати.

— Па причајте.

Иван Васиљевић замисли се, махну главом.

— Да, — рече он. — Цео мој живот изменио се после

једне ноћи, или, још боље, јутра.

— А шта је то било

— Било је то да сам ја био веома заљубљен. Заљубљивао сам се више пута, али је то била моја најјача љубав. Давно је то било; она већ има удате кћери. То је била Б...., да, Варењка Б..... — Иван Васиљевић помену презиме. — Ода је и кад јој је било педесет година била знатна лепотица, а у младости, кад јој је било осамнаест година, била је дивна : висока, витка, љупка и величанствена, баш величанствена, држала се увек необично право, као да није могла друкчије, забацив мало главу назад, и то јој је давало, уз њену лепоту и високи стас, и поред мршавости и кошчатости, некакав краљевски изглед, који би одбијао од ње, да није било милог, увек веселог осмеха и уста, дивних, сјајних очију и целог њеног младог бића.

— Како Иван Васиљевић описује!

— Ма како описивао, не могу описати тако да бисте ви имали појма каква је она била. Али није ствар у томе. То што