Српски књижевни гласник

ПОСЛЕ БАЛА. ЗЛЕ ВА 11

карташких столова тате и маме, очекујући вечеру, лакеји су чешће протрчавали, носећи по штогод. Било је прошло два часа. Требало је добро употребити последње минуте. Још једном изабрах њу, и ми по стоти пут пређосмо салу дуж.

— Дакле, после вечере мој кадрил, -—— рекох јој, одводећи је на њено место.

— Разуме се, ако ме не одведу, — рече она смешећи се.

— Недам, ја, —- рекох. — Дајте ми лепезу, — рече она. — Жао ми је дати, — рекох ја, дајући јој белу, јев-

тину лепезу.

— Онда, ево вам, да вам не буде жао. — рече она, откиде једно перо из лепезе и даде ми.

Ја узех перо и тек погледом могао сам јој показати сав свој занос и захвалност. Био сам не само весео и задовољан, већ срећан, блажен, био сам добар, био сам не ја већ неко неземаљско биће, које не зна за зло и уме чинити само добро. Ја затурих перо у рукавицу и стајах, не имајући снаге да одем од ње. |

— Погледајте, тату моле да игра, — рече ми она, по: казујући на високу, стаситу прилику свога оца, пуковника, са сребрним еполетама, који је стајао на вратима с другим дамама.

— Варењка, ходите овамо, —- чусмо снажни глас домаћице с бриљантском фероњерком и јелисаветинским раменима.

Варењка приђе к вратима, а ја за њом.

— Говорите, ша сћеге, оцу да игра с вама. Но, изволите, Петре Владиславовићу, рече домаћица пуковнику.

Отац Варењкин био је врло леп, стасит, висок и свеж старац. Лице му је било врло румено, с белим, а ја Месојаз | брковима, белим, с брковима састављеним бакенбардима и с унапред зачешљаном косом на слепоочницама, а онаки исти осмејак као у кћери био је у његовим сјајним очима и на уснама. Скројен је био дивно: широких прсију, не много украшених орденима, истурених по војнички, снажних плећа и дугачких, витких ногу. Био је то војни старешина типа старог војника николајевске школе.

Кад нас двоје приђосмо вратима, пуковник'је одбијао, говорећи да се одучио играти, али ипак, смешећи, се, забацив на леву страну руку, откачи шпаду са опасача, даде је.