Српски књижевни гласник
14 Српски Књижевни ГЛАСНИК.
лако изађох у предсобље, обукох шињел, отворих спољна врата и изађох на улицу.
С бала сам отишао после четири; док сам дошао кући, тамо поседео, прошло је још два часа, те је било већ видно кад сам изишао на поље. Време је било потпуно онако као што је обично уз белу недељу: магла, водом засићен снег топио се по улицама, и са свих кровова капало је. Б. су тада живели на крају вароши, поред великог поља, на чијем једном крају било је шеталиште, а на другом девојачки завод. Ја прођох нашу пусту уличицу и изађох на велику улицу, где су се почели сретати пешаци и таљигаши с дрвима на саоницама које су дохватале калдрму. И коњи, који су равномерно махали својим мокрим главама под глатким луком над рукуницама, и кочијаши, који су, покривени рогозином, шљапкали у огромним чизмама поред кола, и куће по улици, које суу магли изгледале врло високо, — све ми је било необично драго и значајно.
Кад сам изашао у поље, где је била њихова кућа, ја опазих на крају, у правцу шеталишта, нешто велико црно и чух звуке флауте и добоша. У мојој души непрестапо је певало и овда-онда чули се мотиви мазурке. Али ово је била нека друга, ружна музика. 3
„Шта ли је тор“ помислих и пођох клизавим путем, проведеним посред поља, тамо откуда су долазили звуци. Прешавши око сто корака, ја кроз маглу стадох разликовати много црних људи. То су били војници. „Без сумње, учење“, помислих и, заједно с ковачем у масном кожуху и прегачи, који је носио нешто и ишао поред мене, приђох ближе. Војници у црним мундирима стајали су у два реда једни поред других, држећи пушке „к нози“ и не мичући се. Иза њих су стајали добошар и флауташ и непрестано су понављали исту пискаву мелодију.
— Шта то они раде» — упитах ковача, који се био зауставио уза ме.
— Татарина кажњавају због бегства, срдито одговори ковач, загледајући се у удаљени крај редова.
Ја стадох такође тамо гледати и опазих међу редовима нешто страшно што се приближавало мени То што се приближавало мени био је до појаса го човек, привезан за пушке