Српски књижевни гласник

34 Српски Књижевни ГЛАСНИК. који проговара к путницима језиком своје државе, језиком руским. Овдје дакле — одјекну радосно у мојем срцу — почиње напокон господство словенског свијета, овдје не треба више да се сакрива словенски језик пред јачим страним господарима : њемачким, талијанским, маџарским, турским, и што ти ја знам којим. Данас је то дакако нешто другојачије, настале су повољније прилике и по друге словенске народе. Али тада — опростите наивној искрености — ја бих најволио био оног руског жандарма загрлити и пољубити. У оном заносу једнако су ми били и сви руски чиновници и чак носачи, све одабрана чељад руска, ма да иначе путници не симпатишу с вршитељима царинске дужности. Много сам пути касније долазио на руску границу, али ниједног пута нисам тако живо упамтио, као овај први долазак, који ми је до данас остао свијетао у памети. Било је већ у ноћ, кад нас руска жељезница повезе даље. На некој станици навалише Чивути у својим широким бундама у наша кола, биће хитили на вашару Ковно. Моја се дјеца уплашише нежељених гостију тако, да сам волио доплатити и ући у кола првога разреда, да нам не би били први повољни утисци изгубљени.

Долазак у Петроград, и ако је било већ у вечер, учинио је па нас врло повољан утисак. Берлин остависмо у магли и блату, Петроград нађосмо бијел у снијегу; уз мјесечину, која се ондје зими много чешће помаља, него ли дању сунце, одмакосмо брзо на лаким саоницама преко широких и дугачких улица у Гранд-отел на Морској, одакле бисмо још исте вечери позвани на вечеру к Срезневским.

Разгледање Петрограда дође дакако истом сутра дан на ред. А није било доста ни једне недјеље, да се ухвати потпуна слика те сјеверне Палмире, како су старији пјесници називали невску столицу руских царева. Ја хоћу да кажем тек какав је био први утисак. ИМ опет могу рећи, да ми се у оно подневно доба зимњег дана без велике студени слика Невског Проспекта, главне артерије петроградског живота, тако дубоко утисла у душу, да је још данас видим живахно пред очима. Повезавши се у саоницама са Васиљевског Острова, гдје је живјела породица Срезневских, преко Николајевског моста по Набережној, мимо споменик Петра Великога и Исакијевски храм, кроз малу Морску улицу на Невски Проспект до гостиног двора (чаршије) — све ми се причини тако ван-