Српски књижевни гласник

МОЈА ПОСЕТА КОД ТОЛСТОЈА. 45

где нека друга женска прилика расађује „дан и ноћ“. Дама на на прозору беше Толстојева млађа кћи Александра.

Док сам плаћао извошчика, излази служитељ у наочарима и белим рукавицама — црн, сувоњав, и обраћа ми се са питањем :

— Коме је по вољи2

— Доктору Маковицком. Јован Максимовић из Београда. из Србије.

— Причекајте.

После неколико тренутака излази из куће журним корацима. са гостољубивим осмехом — оснижи, јаког састава, плав средовечан човек — Толстојев лекар Маковицки, или, као што га овде сви зову, Душан Петровић.

— Ја сам се надао да ћете доћи у Јасну Пољану, рече ми Маковицки. — Међу именима словенских гостију на Гогољевој прослави видео сам и ваше име, и рачунао сам као поуздано да ћете и овамо свратити. Добро дошли. Извол те у кућу.

Улазимо у кућу. Доктор Маковицки живи у доњем спрату — у једној од оних соба, које су некада Толстоју, кад је писао „Ану Карењину“, служиле као радионица. То су оне собе, у којима је Толстоја сликао Рјепин, где седи за грубим простим столом, ногу подвукао пода се, на клупу, и пише. Око њега у соби — тестера, ашов, пољопривредни и обућарски алати.

Малочашњи служитељ доноси воде, оперемо руке и лице од вагонске чађи и прашине, доносе нам два свежа, веома дугачка руска народна пешкира, налик на оне какви се вићају у кућама бачких попова.

Кад сам се умио и мало удесио од железничког праха, обрати ми се свагда љубазни и весело расположени Маковицки: |

— Је л по вољи да вас пријавим Лаву Николајевићу 2

Из самог тог питања, из срдачног тона, којим је оно било изговорено, закључих, да моја молба за пријем код Толстоја неће бити ни неумесна, ни досадна.

— Па молим вас, — одговорих му, пријатно изненађен тако брзим и лаким решењем питања, које ми се до мало час чинило врло тешко.

Ја сам се са д-ром Маковицким упознао, кад сам, приликом аустријског узимања Босне и Херцеговине, преводио и