Српски књижевни гласник

46 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

штампао Толстојеву броширу „О присаједињењу Босне и Херцеговине Аустрији“. Ја и Маковицки смо том приликом неколико пути један другом писали. Шиљући одштампане брошире у Јасну Пољану, ја сам писао Толстоју о утиску, који је учинила код нас његова антимилитарна и антидржавна књига, и Др. Маковицки ми је на то писмо у име Толстојево са неколико речи одговорио. Ја држим, да је Маковицки, отишавши на горњи спрат да ме пријави, рекао, да се ја бавим превођењем Толстојевих списа на српски.

После два, три минута доктор се враћа и својим свагдањим радосним и одушевљеним изразом на лицу, вели ми:

— Лав Николајевић моли да дођете ( „милости проситђ“).

Ја полазим. Обраћам се мом Радивоју, који вечито, гдегод стигне, тражи употребљене поштанске марке, па је већ и у докторовој соби — Толстојевој негдашњој радионици — нашао у том погледу нешто занимљиво. Рачунајући да ћу без њега излазити пред Толстоја, ја му, полазећи, велим:

— Ти, Радивоје, остани ту, буди миран и пажљив, ја нећу дуго горе остати.

— Не, не, — умеша се Душан Петровић (тако Маковицког зову у Јасној Пољани), — Лав Николајевић је рекао да и он пође.

Полазимо горе. Излазимо у повеће предсобље, кроз које смо малочас ушли из дворишта. Оно чини утисак нечег господског, но и пољског, управо сеоско-господског. У њега се улази из парка, то јест : из шуме, воћњака, ливада —-и у њему не може да се одржи елеганција и чистоћа, која иначе влада у свој кући грофице Толстој. Из предсобља пењемо се дрвеним степеницама, — на горњи спрат. (Чини ми се да је сва кућа дрвена.) Дошавши на први спрат, скрећемо јако у десно ход“ ником. Улазимо у собу, у којој сам уочио само црн клавир десно; код њега стоји, према улазним вратима окренута, ста: сита дама, која се право, достојанствено држи и на први поглед неодољиво задобија својим милим, ведрим изразом. Одмах је познајем — то је Софија Андрејевна, Толстојева жена. Ја јој прилазим, поздрављам се с њом, она ми благим покретом руке и љубазним изразом на лицу, указује на широм отворена врата лево од мене. Ја полазим онамо и нађем се пред Толстојем, који стоји или иде корак два према вратима, на која ја улазим. За све то време, ја ништа не знам о мом

БА УЕ зу: ме