Српски књижевни гласник

934 Српски Књижевни Гласник.

Небеска врата зора отворила синули доци, плануле су горе, засја ко сребро оно сиње море, у лугу птица прхну, летну вила. Миришу алге. смиље и купине. Облак, у лику млада бојовника,

црвен се диже из морске пучине; на хуму сукља дим са жртвеника.

Вјенчано славом грану младо сунце; просипље злато на кршне врхунце, звијезде труни на смреке и боре.

Очију пламних, ужарена лица, низ гору мноштво срће кб бујица и руке диже, кличе: Море! Море!

Превладавши на мору, Хрвати су лако освојили прекоморски Сепонт и присилили Венецију на данак, али забадава све јунаштво кад није било јединства, ни осјећања заједнице, између приморских и горњих страна. Залуду све побједе када _ је Хрватска, послије Томислава, Кресимира 1 и Држислава, | морала изгубити Задар, Биоград, Трогир и Спљет. Осим Биограда, све то су биле више латино-талијанске него ли славенске опћине, које су, како истиче историк Г. Т. Смичиклас, сапињале лијет краљества. Једини Неретвани не Улман пред дуждем Орсеолом:

Нећемо ! — грмну Неретва јуначка.

Дужд зубма шкрину. На кршну обалу бродовље шаље да плјени и пљачка. ћ, Већ вуку к њему црну лађу малу:

— „Гусари дивљи, окан'те се свађе ! Сурињу бана признајте главаром“. А. сужањ рече: — Погинути рађе

нег издајицу прозвати владаром. —

— „Што ћу ја с вама:“ — Дужде, мир склопимо. — „Мир: Ја те држим. Побјећи ми нећеш“. — Млечићу, ми се смрти не бојимо.

Стоглав је змајић Неретва; видјећеш на овој хриди скршит' зубе све ћеш! — Мир дужде склапа. Вели: — Одједримо.

Пјеснику је најмилије доба Петра Кресимира Великога, -