Српски књижевни гласник

АЕ Миа – У ЊВ њи ауј а - и Миу Та А

5 (у

МАН Др па ИН АН НИ 946 Српски Књижевни Гласник. | ма За И

када се више не могу стварати револуције и водити ратови. за независност, остала су само средства пасивног отпора: „издавање листова на националном језику, који живи поред —_ свих конфискација и осуда; бирање посланика из националне _ опозиције коју у парламентима дижу свој глас посред ларме

већине; издржавање школа са националним наставним језиком,

оснивање цркава са националним култом, нарочито одржавања

националног језика у породицама. Јунаци тога пасивног от-

"пора су посланици и новинари, учитељи и проповедници, | каткада и школска деца, која су у Пруској батинана што У говоре пољски. Али најчвршћи браниоци нација остају увек жене, матере, јер оне држе „матерински језик“. Један народ 5

дотле није одрођен докле жене у њему уче своју децу народном језику. У колико се државе цивилизују, цивили. зација смањује национална гоњења, ублажава нарави и владе

чини мање свирепим. Са напретком демократије, у колико. сељаци, радници, мали службеници, народне масе које сачи._ њавају нацију, стичу политичка права, националистички посланици постају сила са којом владе морају рачунати. Са

економским напретком, у колико народности постају имућније, бољи потрошачи, новчанији, владајућа нација, бојећи __ се бојкота своје робе, у толико почиње водити рачуна о њима. На тај начин, благодарећи политичком и економском напретку, угњетена народност диже се, даје својим вођама више ж: силе којом нагони владу на компромис, и тако иде ка националној аутономији. ј

% ~

Предавања која нас интересују у овој књизи јесу: пре- 2. давања Г. Албера Малеа, професора у Лицеју Луј-ле-Гран, осрпско хрватској народности, предавање Г. Ж. Оноа, адвоката у _ апелационом суду у Паризу, о маћедонском питању, и предавање Г. Франсоа Делезиа о албанској аутономији.

Г. Мале, одличан познавалац и осведочен пријатељ на- 25 шега народа, говорио је о нама са пуним разумевањем и искреним симпатијама. Он пре свега указује на смисао израза „српско-хрватски“, доказује да то не означава народ склопљен _ из два разна народа, као на пример: „гало-римско станов- _ ништво“, но један исти, истоветан народ, као што су Ло. | ренци, Лимузенци и Шампанци у Француској. Према Г. Цви-