Српски књижевни гласник

пе ___ 7ı Паучиња » „____T

_ њега. И успела је. Зрачак неки, незнано откуда, проденуо се, кроз зенице, у унутрашњост њену, и запалио тамо лампицу · пред заборављеним неким сликама. Сетила се принца једног i из бајке, тако етерично финог, да је о зрак светлости вешао – своје одело. Сетила се, после, научника једног, срећног у својој науци и самоћи, коме је зрак ударио у око, и он по : томе зраку пронашао звезду, чија светлост је две стотине година путовала да у његово око стигне. Сетила се виле, која је зрачком једним мамила младиће, заваравала их у густу гору, ои онда се сакривала и нестајала. Али, једаред, човек, кога је завела, био је бог са лицем и очима и позади главе, и тај ју је ухватио, однео, љубио, и онда — убио.

— Чуј ме, Јелена.

— Што ме враћаш, што ме зовеш! — вриснула је жена. Он је слегнуо раменима и наставио говорити.

— Несрећа је твоја што смо се кроз песме моје срели. Ти си их разумела. и осетила, а мене је то за час усрећило и занело. Истоветовао сам те с поезијом својом, волео те с њом и место ње... Може бити, да си одма после тога умрла или онемела, може бити да би онда остала за мене фантом љубави, жена над женама. Овако, ти си говорила и говорила, дала си из себе све што јеси и што у себи имаш, бацила си се цела целцата у духовни мој живот... А ту, у _ духовном свету човека, шта ту заводница — жена може бити друго до страх, кајање и срамота!. Кад си се исцрпела у казивању душа мојих, кад си их се напревртала и наљубила као глупак кумира својих, кад си ударила о границе своје, тада, тада ми је било као да си ме довела и до граница поезије моје и силе моје, и ја сам пао пред ждрело змије са две главе, не знајући које је живот, које је маска, не знајући да ли ћу презрети тебе или душу своју !... То ти је био триумф, "то ти је био и пад. Ти зар песма и као песма, ти бестрасна, _ мудра жено, која си ми разум оковала, нагон и силу мушку обуздала, испила из мене последњу нежност држећи ме на _ прагу сласти, учећи ме да је загрљај борба у којој нико не сме победити... Откини се од мене, Сфинго, или ме научи како ћу те у човека претворити, и побити се с тобом, и убити те као...... јер те мрзим, мрзим те зато што си улазила у највећу моју тајну, што си газила по мени, превртала ме и порала ме! Долазила си да ме очараш са комадима моје рођене

,

]*